U savremenom dobu, u kome vest traje ne više od trenutka, koji opet traje poput minuta u Beogradu, događaji bili oni prijatni ili ne, bivaju brzo zaboravljeni. Međutim, čovek često ume da bude sentimentalan iz različitih razloga. U Srbiji i dalje postoji visok stepen sentimentalnosti za nekim prošlim, boljim vremenima, kada je i fudbal na ovim prostorima bio dovoljno dominantan da je bio strast čitavog naroda. Moj sentiment prema tom vremenu se vezuje za pričanja mog starog, u kojima su dominirale romantičarske priče o neverovatnim utakmicama koje je igrala Crvena zvezda kako na međunarodnoj, tako i na domaćoj fudbalskoj sceni. Tako sam godinama kao dečak gradio sopstveni identitet u vapaju za moćnom Zvezdom.
Gore pomenuta sentimentalnost i još jedan razlog odveli su me na Marakanu ponovo nakon sedam godina. Međutim, priča ista. Nisam mogao a da se ne setim sezone 1998/99. kada je Zvezda najpre eleminisala prosečnu francusku ekipu Meca u prvom kolu Kupa UEFA, a potom ispala nakon velike borbe, kako na terenu, tako i van njega, od Olimpika iz Liona kojeg je predvodio strašni Kaveglija. To je bila moja velika bol i još duža patnja, koju je umela da smiri samo nova ćaletova priča o moćnoj Zvezdi; o tome kako Dule Savić zabija gol Arsenalu na Hajberiju, kako Džaja lomi kičmu velikom Kajzer Francu, kako Pančev hladnokrvno šutira penal na stadionu Sv. Nikola… Tada sam napisao i pesmu (o) Zvezdi koja je počinjala stihovima:
„Nije mi baš jasan moj tata,
U kome imam još dobrog druga,
Njegova Zvezda je bila sva od zlata,
A sada je samo seta i tuga…“
Ako je ta ekipa crveno-belih bila seta i tuga, šta se može reći za ovu današnju, koja je od isto tako prosečne francuske ekipe Rena u dvomeču izgubila ukupnim rezultatom 6:1. Nemirne godine za nama, koje su sa sobom donela neka (s)mutna vremena ostavila su veliki trag i na naš najtrofejniji klub. Međutim, da tragedija bude veća i dalje se problem vezuje za problemom, od velike bede i siromaštva u narodu, do beznađa što se ne vidi kraj biološkom i teritorijalnom nestanku zemlje. Od nekadašnje moćne Zvezde u isto tako velikoj Jugoslaviji, koja je osvojila Kup evropskih šampiona i Interkontinentalni kup ostalo je samo dve zvezdice iznad grba kluba u nikada manjoj Srbiji.
Nakon četiri godine bez trofeja u drugoj polovini devedesetih godina, kada je naslov prvaka Srbije sticajem nekih čudnih okolnosti poneo i Arkanov Obilić, uz tri titule Partizana, 2000. godina je bila „revolucionarna“ i za srpski fudbal. Dok se na ulicama Beograda „budila“ demokratska svest građana, na terenu su fudbaleri Crvene zvezde, kao Feniks iz pepela, pod rukovodstvom Slavoljuba Muslina, uspeli da sustignu i prestignu Partizan koji je imao nekoliko kola pre kraja prvenstva šest bodova više i tako osvoje titulu. Kao da se istorija igra sa Srbijom, pa tako u jednoj teškoj godini koja lagano ostaje za nama, i kada Partizan već četiri sezone ubedljivo osvaja titule, spremaju se novi parlamentarni izbori. Opravdano se postavlja da li transparent koji je postavljen na istočnoj tribini Marakane „Zvezdaši na svoje pozicije. Rat za titulu počinje!“ ima smisla, obzirom na činjenicu da smo ušli u izbornu godinu, i da je taj rat unapred dobijen!? Za sve ovo vreme ređali su se Dinamo iz Kijeva, Bajer iz Leverkuzena, PSV iz Ajndhovena, Zenit iz Sankt Peterburga, Rozenborg, Lacio i ini… Mrak i tama. Toplica Spasojević, Den Tana (Dobrivoje Tanasijević), Vladan Lukić… Apoel za početak… Od ekipe koja je selektirana pre tri godine, a koja čini kostur današnjeg tima doživeli smo Slaviju iz Praga, Slovan iz Bratislave i ove godine Ren. U međuvremenu, kapitensku traku su nosili igrači kojima Zvezda nije u srcu, igrači kojima je novac ispred ljubavi prema klubu. Dres Zvezde danas nose isti takvi pederčići koji se prosto utrkuju ko je više „fensi“ ili ko ima skuplju frizuru.
Međutim, u čitavom ovom sunovratu nekadašnjeg evropskog i svetskog šampiona, nekome treba odati priznanje. Zvezdinim Delijama. Zvezdu u proseku od 2009. godine kada je selektirana ova ekipa, na evropskim utakmicama gleda prosečno 40000 ljudi. Na žalost takvih utakmica je premalo. Marakana je najposećeniji stadion u domaćem prvenstvu, a Zvezdu navijači prate u velikom broju i na gostovanjima. Iako su samo u poslednjoj deceniji prešli put od heroja u očima javnosti zbog dominantne uloge u rušenju režima Slobodana Miloševića do ozbiljne anomalije i jednog od gorućih problema srpskog društva počevši od učestalih sukoba među suprostavljenim navijačkim grupama, sukoba sa policijskim snagama, preko sada već čuvenog incidenta na severu Marakane između policajca u civilu Nebojše Trajkovića i Uroša Mišića do incidenata u Đenovi, oni u suštini imaju jedan plemenit cilj; da sačuvaju nekadešnjeg evropskog i svetskog šampiona od zaborava. Kada već ne mogu da spoznaju ljubav prema klubu kroz titule, trofeje, velike utakmice, kroz poistovećivanje sa idolom fudbalskim virtouzom, neka neki novi klinci zavole Zvezdu kroz neverovatno navijanje. Jer u vremenu u kome oni rastu u košarci više od decenije dominira Partizan, a već četiri godine i u fudbalu.
Ali ipak nema punijeg stadiona od prazne Marakane. Jer ona još uvek podrhtava od čuvenog Mihajlovićevog centaršuta i autogola Augentalera; još uvek se čuje galama sa utakmice koju je moćna Zvezda igrala protiv Karlcajsa iz Jene 1971. godine; i dalje bubnjeva zvuk odjekuje od pobeda nad Velikom četvorkom jugoslovenskog fudbala; iz dana u dan, iz noći u noć igra se utakmica protiv Liverpula iz 1973. godine. Ako se dobro načulje uši mogu se čuti i uzdasi tuge iz 1979. kada lopta prosto nije htela u gol Borusije iz Menhengladbaha u finalu Kupa UEFA, a neretko se proklinje i magla koja se nadvila nad Marakanom u utakmici protiv Milana.
Danas sa istim žarom kao kada je Pančev pogodio ’91. u Bariju zvezdini igrači proslavljaju gol u poslednjem minutu u Lučanima, kojim se Zvezda plasirala u ne znam da li šesnaestinu ili osminu finala nacionalnog Kupa. Neću takvu Zvezdu… Neću manekene… Neću igrače koji se lažno kunu u Zvezdu i ljube zvezdin grb kada svaki put (a to je jednom u pola godine) postignu gol. Momci, 2. oktobra na beogradske ulice, tamo vam je mesto, jer na terenu, na kome su zvezdino ime proslavili širom Evrope i sveta Džaja, Dule Savić, Zoran Filipović, Pižon, Olja Petrović, Šestić, Robi, Deja, Pančev, svakako nije.
DODATAK TEKSTU
Za sve klince koji danas imaju 13 godina i koji se naježe kada slušaju priče od svojih starijih o tome kako je Džaja lomio kičmu Kajzer Francu, kako je Dule Savić zab’o Arsenalu u sred Londona, kako je pala Ujpešt Doža 1970, kako su fudbaleri Karlcajsa pobegli nazad u tunel kada su čuli huk sa tribina Marakane, kako je eleminisan kraljevski klub posle penal ruleta…
Nije mi baš jasan moj tata,
U kome imam još dobrog druga,
Njegova Zvezda je bila sva od zlata,
A sada je samo seta i tuga!
Nikako da ubedi svoga sina
Kako su pred Zvezdom pala oba Berlina,
I kako je zvezdina imperija
Pregazila londonsku travu Hajberija…
Kada su krenuli nisu nigde stali,
Bili su pravi fudbalski Hanibali…
Razbila je zvezdina crvena stena
Pancirna vrata grada Minhena…
U divnoj luci u Bariju,
Navijači su pevali najlepšu zvezdinu ariju.
Igr’o se Moravac i druga srpska kola
Na stadionu Sveti Nikola.
Svetsku titulu na dar,
Lično im je četitao japanski car.
Ja se danas kao neka fudbalska bruka
Šetam od komšiluka do komšiluka,
Od Čukarice do Banjice
Od jedne do druge tramvajske stanice…
Od Makiša do Vračara,
Tuga ista, dušu para…
Još se malo sever i jug bore
Koliko tuga i jad da me ne obore.
Uhvatim novosadskom ili niškom prugom,
Samo malo da se rastanem sa tugom…
Izgubila se očeva fudbalska elita,
Kada se putovalo do Sarajeva, Zagreba, Splita.
Jesam za život još klinja,
Ali neću da budem fudbalska sirotinja.
Neću da slavim tri boda sa Liona,
Hoću u Beograd ponovo nemačkog šampiona,
Da Evropi s prkosom gledam u lice,
Da pred Zvezdom padaju njene prestonice.
Jesam za život još klinja,
Ali neću da budem fudbalska sirotinja.
Neka se iz žara prošlosti što večno tinja
Razvije ponovo zvezdin barjak do Tokia.
...