Istinskim ljubiteljima fudbala nije bitno ko igra, bitno je da se igra i bude na tribinama.

Pravim navijačima nije bitno s kim njihov klub igra, bitno je da se igra i bude na tribinama.

Onima kojima srce ne kuca za fudbal je svejedno ko igra i da li će da se igra, oni nisu na tribinama zbog fudbala.

Pitam se kada će u ovoj državi da se stvari počnu postavljati na svoje mesto i kada će svi dobijati svoje po zasluzi. Do kada će naši nemoćni klubovi, izmoreni u večitoj borbi sa besparicom i neregularnim uslovima za igru, biti taoci pojedinaca. Grupe maloumnih poslušnika i dalje uspevaju u svojoj nameri da zatruju i ono malo što nam je ostalo od domaćeg fudbala. Meni nije poznato da u svetu negde postoji slučaj da se navijači jednog kluba, međusobno razdvojeni na tribinama, pobiju na samoj utakmici. Ko da se ne mogu dogovoriti da se nađu na nekoj livadi pa kom obojci kom opanci…ali čini mi se da je tu po sredi neka druga stvar ili  šta vredi biti  “junak” ako ne zna javnost za njega.

Državni organi ne rade svoj posao ili ga rade slabo. Fudbalski organi rade svoj posao, ali se pitam u čiju korist. U fudbalskom savezu i u zajednici prvoligaša su sigurni i obezbeđeni finansijski, bar tako izjavljuju pa nama ne preostaje ništa drugo nego da im verujemo. Prebacuju vruć kolač u ruke vladara fudbalskih klubova. Pitam se da li ti isti moćnici mogu išta da urade u borbi sa huliganima koji se skrivaju iza boja kluba? Verujem da bi već nešto preduzeli da mogu rađe nego li plaćali kazne fudbalskoj vrhuški (da podsetimo oni su finansijski obezbeđeni) i zatvarali kapije stadiona!

Šta da rade čelnici kluba kao što je Novi Pazar, kluba koji je krenuo u izgradnju stadiona sa namerom da privuče što više publike, a svi znamo da je tamo ima. Više publike znači i više novca od prodaje karata, više sponzora na i oko stadiona, više para znači i više boljih igrača, pa na kraju i bolji plasman na tabeli. Onda se neko drzne da stavi katanac na kapije stadiona u trenutku kada je trebala da bude fudbalska svetkovina u Raškom okrugu.

Za “vruć” teren i navijanje na njemu se pročulo i izvan granica naše zemlje. Dolazak jednog od večitih rivala je bio signal za fudbalski spektakl u gradu. Toliki da mi se javio moj prijatelj Dirk. Želeo je od mene da čuje da li će biti spašen katastrofe koja je bila na pomolu. Kao veliki ljubitelj fudbala, koji je bio prisutan na mnogim utakmicama po čitavom svetu, poželeo je doći i do Novog Pazara. Rezervisao je avionsku  kartu iz Nemačke i onda čuo da postoji mogućnost da pare baci kroz prozor. Nažalost morao sam mu reći da je disciplinska komisija Fudbalskog saveza donelo odluku da suspenduje stadion na koji je je isplanirao otići i da gledalaca neće biti. Osim onih sedamdesetak na zapadu koji su bili na utakmici i koji su valjda imuni na zabrane.

Zašto je kažnjen Dirk, i još stotine i hiljade drugih kao on?

Dirk nije kriv!

Ostalo je još nešto više od mesec dana do početka nove fudbalske sezone u Srbiji. Ako ne računamo  pokušaje domaćih klubova, da prođu po koju rundu kvalifikacija u Evropskim takmičenjima, sezona počinje u avgustu. Sada se postavlja pitanje, kako jedan običan navijač da sazna informacije u vezi recimo odigravanja ligaških utakmica, gde, kada i ko igra. Teško je pronaći informacije o superligaškom i prvoligaškom fudbalu, uglavnom se u medijima piše o par klubova, a da ne govorimo o nižim rangovima, počev od srpskoligaške scene, pa na dalje. Čak, sa izuzetkom nekoliko najvećih, većina klubova nema svoje oficijelne internet stranice, a ako ih i ima one su krajnje neažurne.

Uzmimo za primer oficijelne sajtove spomenutih liga. Sva četiri regionalna saveza imaju svoje stranice na internetu. Održavanje tih stranica je blago rečeno katastrofalno, sa izuzetkom možda FS Beograda, koji je najažurniji. Ni na jednoj stranici ne postoji bilo kakva informacija o narednoj sezoni i da li će je uopšte biti! Dobro, možda je još rano sa obzirom da bi sva takmičenja trebala da počnu krajem avgusta, ali zapanjujući su podaci koje nalazimo na tim istim stranicama. FS Zapadne Srbije ima naslovnu stranicu praznu, ali mora se priznati sasvim korektan raspored i ostale informacije u pdf formatu za prošlu sezonu. FS Vojvodine je kao zadnju vest objavio termine utakmica baraža za popunu Srpske lige Vojvodina. Žalosno je to što su te utakmice odigrane pre više od pola meseca, ali informacija o tome još uvek nema. A, šta reći za internet stranice FS Istočne Srbije. Poslednja vest se odnosi na službena lica za utakmicu finala kupa regiona odigranu pre desetak dana, ali je prosto neverovatna vest koja se nalazi na stranici koja je naslovljena takmičenja! Ako neko poželi da uđe na tu stranicu, videće vest “Timoku derbi” postavljenu još 31.08.2009. godine! Ljudi, ukinite sajt!

Kad god sam bio u prilici, hvalio sam sajt Prve lige Srbija, kao najažurniji, što se tiče najava utakmica, ali i postavljanja zapisnika sa njih. Sada je red došao za ozbiljne kritike! Izvlačenje parova odnosno rasporeda sledeće sezone je obavljeno još 26. juna, a do dana današnjeg ne postoji informacija o tome na ovom sajtu! Zašto? Stvarno mi nije jasno zašto to nije moglo biti urađeno, možda je majstor koji održava sajt na godišnjem odmoru, ili? Sajt Zajednice fudbalskih klubova Jelen super lige Srbije je po mom mišljenju van konkurencije. Sklon sam bio kritikama prema ovom sajtu u proteklom periodu, a bogami će se nastaviti i u narednom. Objavljena je informacija o utvrđivanju rasporeda za sezonu 2012/13, pa čak i raspored iste. Ali, ljudi moji, prosto je neverovatno da neko ko bi trebao da bude primer drugima, to uradi na takav način! Sramota je kako izgleda raspored koji je postavljen! Najgore je što je isti takav bio i prošle sezone, ali to izgleda nikome ne smeta. Jedna obična i to loša, fotokopija, skenirana i bum, na sajt. Potrebno je možda 5 minuta, da se napravi raspored u excelu, koji bi sigurno lepše i efektnije izgledao, a pored toga ne bi izazivao podsmeh tehnički naprednijeg sveta. Da ne idemo daleko, čak do Premijer lige, pogledajmo samo u komšiluk kako je to urađeno u 1.hnl. Nije savršeno, ali je nažalost mnogo lepše i efektnije nego kod nas.

Šta reći o ideji fudbalskih čelnika da se sve utakmice super i prve lige odigravaju subotom, a ostalih liga nedeljom? Pozitivna stvar je svakako što neće biti zabune kada počne prvenstvo. Ranije se moglo desiti da do pred samu utakmicu niste mogli saznati da li će se ona igrati u subotu ili u nedelju, sada to neće biti slučaj. Ko želi da gleda dva najjača ranga takmičenja ići će subotom na utakmicu, a ostali nedeljom. A, šta ako ja želim da gledam jednu utakmicu super lige i jednu utakmicu prve lige, ili dve utakmice superlige, ili dve utakmice prve lige i tako dalje, u istom vikendu? Ništa, zaboravi na to, osim ako jedna od tih utakmica ne bude pod reflektorima. Da, baš. Mada, meni se sviđa taj koncept, svi superligaši pod reflektore u večernjim terminima, pa na utakmice od petka do ponedeljka, po mesecima unapred utvrđenom rasporedu, a kao zagrevanje neka utakmica nižih liga u popodnevnom terminu…ah.

Sada sam već preterao, pored redovno ažuriranih internet stranicama, koje priliče vremenu u kojem živimo, ja još počeo priču o reflektorima i…dosta je za ovaj put. Otvori oči i ne sanjaj više, živiš u Srbiji.

Iz pouzdanih izvora se moglo saznati da je odigravanje finalne utakmice Lige Šampiona za sezonu 2011/12 bilo ugroženo. Kako navodi tajni izvor problem je mogao nastati da se klub iz grada domaćina nije plasirao u finale jer bi u tom slučaju gazde stadiona počele planiranu zamenu podnih pločica u ostavi za metle. Ovako, pošto su više sile naterale jedne da šutiraju penale preko gola, drugi su ipak ostali domaćini finala. Na tome su do neba zahvalni i ljudi u najvišem telu Evropskog fudbala, jer bi se našli u “nebranom grožđu” s obzirom da ne bi znali kako da postupe u tom trenutku. U pravilima ne postoji takva mogućnost, da neko odustane od organizovanja finalne utakmice zato što se nije plasirao u isto pa jadni ljudi ne bi znali da li treba i kako da kazne domaćine koji su se ljubazno zahvalili na ukazanom poverenju, a o noćnoj mori traženja novog prikladnog terena sa kobasicama i pivom na meniju pa još da ima i reflektore koji rade, trafo stanicu koja ima gromobran, ma stvarno su imali sreće…

Samo me muči još jedno pitanje. Ako pobedi takozvani gost da li će se trofej dodeliti odma´ ili će se sačekati neka mirnija situacija na jesen u predkvalifikacijama?

Zašto to pitam? Pa imali smo situaciju pre koji dan da je Skotland Jard zabranio dodelu trofeja nakon finala na Vembliju zbog nesigurnosti svih aktera. Moglo je doći do masovne histerije starijih ljubitelja poražene ekipe da je to urađeno odmah, jer su svi redari i organi reda koji su zadužili papirne maramice i koji su planirani za taj događaj bili sprečeni da dođu, iz privatnih razloga (rođendan i slično). Slična situacija se desila na stadionu Dragao, dodela trofeja će da sačeka neke sunčanije dane. Ista priča i u kraljevskom klubu. Još da se kojim slučajem na tim utakmicama napuni čitav stadion kao što je slučaj kod nas, kuku lele…

Kakve veze imaju ti evropski problemi sa nama? Nikakve!

Kod nas je sve med i mleko. Mi imamo sposobne, a ne podobne ljude na odlučujućim pozicijama. Kod nas se ne mogu desiti takve stvari kao što su kašnjenje finalne utakmice jer jedna ekipa neće da počne utakmicu na vreme, napuštanje terena jer je neko nezadovoljan delenjem pravde, odustajanje od organizacije finala jer ako ne  igram u njemu što bi ga organizovao, ne dodeljivanje trofeja radi bezbednosti…Ne može se desiti kod nas jer su svi svesni kakve ih kazne očekuju za to! Zar ne vidite kako se kažnjavaju gledaoci kada krenu masovno na stadione?

Stani! Gde si pošao? Na utakmicu? Ne može!

Ajd´ dve utakmice pred praznim tribinama, ti jednu i ti jednu, pa ćete se naučiti pameti…

Dokle više?

Često se kaže da se fudbal igra zbog publike. Bez publike nema ni pravog fudbala. To je istina tamo negde na Zapadu ili u Južnoj Americi, kod nas to baš i nije bio slučaj. Godinama u Srbiji prosek gledalaca po utakmici je poražavajući. Ne mora se raspolagati egzaktnim brojkama da bi se to znalo. Dovoljno je bilo otići na neku fudbalsku utakmicu.

Možda nam liga nije kvalitetnija, možda ni „regularnija“, ali je nova sezona na srpskim fudbalskim terenima definitivno donela povratak navijača na stadione. Na kraju jesenjeg dela sezone objavljen je podatak da je utakmice najelitnijeg ranga takmičenja pratilo prosečno 4.000 gledalaca. Za naše prilike izuzetno dostignuće.

Skoro svi klubovi su početkom „proleća“ krenuli u akciju animiranja publike da se vrati na stadione. „Besplatno na tribine“, „Svi na stadion“, samo su neke od parola koje smo mogli da čujemo i pročitamo. Da li je to u pitanju ili nešto drugo, ali da se na ovim prostorima voli fudbal definitivno je pokazala poseta kakva se odavno ne pamti i trend povratka navijača na fudbalske stadione, koji je potpuno neočekivano zadesio Srbiju na početku ove prolećne sezone. Fascinantan podatak o preko 40.000 gledalaca na utakmicama Crvene Zvezde samo je deo navijačke slagalice, jer i posete u Kragujevcu (12.000) ili Novom Pazaru (7.000) takođe su neverovatne uz solidno posećene ostale stadione. A šta reći o poseti u Leskovcu na utakmici Niške zone od 6.000 ljudi. Čini se da je prvi navijački prolećni „udar“ trebao pomoći da se svi dozovemo pameti i shvatimo da je ovo možda i istorijska šansa za buđenje srpskog fudbala.

Većem broju gledalaca na superligaškim utakmicama umnogome je doprinelo i otvaranje nekoliko novih ili renoviranih stadiona poput onih u Novom Pazaru, Užicu ili Borči, a naredne sezone čak polovina stadiona, zahvaljujući pomoći FSS, mogla bi da osvane sa reflektorima. Sa druge strane  FSS je još jednom upozorio da će istrajati u primeni svih načela „nivoa nulte tolerancije“ i nastaviti da strogo kažnjava „sve eventualne pojave nacionalizma, ksenofobije, rasizma, šovinizma i ostale sportu strane pojave“.

Bilo je i onih koji su se potrudili da ne bude baš sve idealno. Bilo je skandiranja „navijača“ i vređanja na nacionalnoj osnovi. Bilo je ulazaka na teren posle postizanja golova ili po završetku meča. Bilo je i gađanja kamenjem i bakljama, ali i isticanja neprimerenih transparenata. Bilo je i kazni u režiji FSS i Zajednice prvoligaša.

I sve je to stalo u nepunih dva meseca!

Dokle više?

Gospodo (državni) organi, reagujte! Moli Vas sva ona publika koja želi da se vrati na stadione i da prisustvuje svakoj utakmici. Svakoj! Kaznite one koji čine prekršaje, kaznite huligane, ali nemojte kažnjavati navijače. Kome su potrebne prazne tribine kada je publika počela da se vraća ponovo na njih? Zašto zbog nekolicine huligana treba zaključati kapije stadiona u Novom Pazaru, Kragujevcu ili Beogradu? Zašto je kažnjeno 40.000 hiljada ljudi, pravih navijača, koje je htelo doći na te utakmice?

Ja to ne razumem! Da li može neko iz Zajednice prvoligaša to da mi objasni?

Fudbalski klub Barselona je bez pogovora najbolji klub današnjice, fabrika igrača svetske klase. Mnogi mladi fudbaleri  žele da ostvare neki profesionalni nivo, ali samo nekolicina stigne na vrh. Samo izabrani stižu u La Masia-u…srce Barsinog omladinskog sistema.

Ta čuvena kuća već dvadesetak godina služi za razvoj i stanovanje mladih fudbalera. Njeni stanovnici su deca iz Katalonije, cele Španije, ali i sve je više stanovnika iz raznih zemalja sveta.  Da bi neko dete uopšte moglo da bude deo tog sistema mora posedovati dobru kontrolu lopte, znati trčati sa njom, mora misliti veoma brzo i na kraju znati odigrati dupli pas. Usavršavanje pas igre i taktike kao prepoznatljivog znaka kluba ponavlja se kroz celokupni staž u klubu, sve je isto od osme godine do prvog tima. Važno je i obrazovanje. Ono što je kod nas nekada bilo bitno, tamo je još uvek važno, škola se mora završiti. Na katalonskom jeziku.

Neverovatno zvuče podaci da u današnje vreme opšte kupovine gotovog proizvoda, u finalu Lige Šampiona istrči sedam igrača poniklih u klubu ili da zaigra u nekoj prvenstvenoj utakmici dvanaest od četrnaest igrača iz sopstvene škole.

Ali i pored toga, osvojene Lige Šampiona, prvenstva Španije, Kupa Kralja, Barselona prošle godine objavi dug od nekih 369 miliona €! Pa onda nije neko čudo što se otvoreni trening prvog tima počne naplaćivati 5 € ili što posle 112 godina bez reklame na dresu, proda to pravo Katarskoj fondaciji za 171 milion €.

Hoćeš da te treniraju treneri iz Barsine škole? Nema problema! Trening kamp u Barseloni košta za osam dana 1795 € ili ako hoćeš malo duže, trinaest dana za samo 2995 €. I pored velike mreže skauta postoji mogućnost da neki talenat promakne pa se klub trudi da organizuje ovakve kampove gde god ima talenata. Istorija je pokazala da je Florida pogodno tlo za to, pa stoga se trening kampovi organizuju u Majamiju, Orlandu i Fort Loderdejlu za 295 $ po danu. Zarada nije na prvom mestu.

Nakon zemalja Zapadne Evrope i pojedinih zemalja Azije, pretprošle godine je održan prvi trening kamp u ovom regionu, u Beogradu. Ove godine u junu biće održan opet. Pokazaćemo stručnjacima koliko talenata poseduje ova zemlja. Polaznici, a pretpostavlja se da će ih biti oko 300, nadogradiće svoje fudbalsko znanje, učiće od vrhunskih trenera i izaći će iz kampa usvajajući vrednosti koje Barselona predstavlja. Més que un club.

Cena? Prava sitnica, za pet dana samo 290 €. Dobiju se diploma i oprema na poklon.

Službeni glasnik Srbije je objavio da je u decembru prosečna neto zarada 43887 dinara ili prevedeno u bližu nam valutu 414 €. Nekako sam siguran da bar polovina tih koji su statistički obrađeni ima bar duplo manje. Javnost zna da je svaki peti stanovnik ove zemlje nezaposlen, što je čak za trećinu više nego pre tri godine. Da li će baš najtalentovanija deca otići u taj kamp? Ko će dobiti šansu? Kada zasvira Barsina himna na početku, elegantno odeveni roditelji sa fensi naočarima za sunce će biti više uzbuđeni nego klinci koji će izaći na teren.

Razmišljajući o kosmičkoj pravdi i jednakoj šansi za sve ne mogu da se ne setim jednog dečka. Išli smo zajedno u niže razrede osnovne škole. Zvali smo ga Ćela, zato što je u ono vreme kada to nije bilo „in“ on bio obrijane glave. Ne zato što je baš to žarko želeo, već iz veoma praktičnog razloga. Rastao je bez oca sa majkom koja je bila socijalni slučaj i sa bezbroj braće i sestara pa je imao česte posete onih teta, higijeničarki, zbog podstanara na glavi. Nosio je iscepane, prljave farmerke kakve su danas moderne i iscepane, stare starke ili su bar ličile na njih. E, u tim patikama je čudo radio na malom, betonskom terenu u školi. Svi su se otimali za njega, za koga će da igra na velikom odmoru, nekada čak i malom. Ćela, ipak nije izdržao. Otišao je iz škole, niko više nije pitao za njega. Da li još negde traga za svojom srećnom zvezdom ili je tu potragu završio? Takvi kao on ne dobijaju šansu, iako sam siguran da bi on svoju iskoristio samo da mu je neko pružio.

Koliko nas poznaje nekog Ćelu?

Stiže, samo što nije! A kod nas sve po starom: optužuju jedni druge za neuspehe (sa zakašnjenjem od pi pola ako mene pitate), pljušte prozivke, optužbe, otkazi i pretnje, sve je isto, a rezultata niđe! Važno je da se Tošić vratio u komšiluk nakon blistave andaluzijske karijere i sad opet neće moći da se živi od wanna-be-gđe-Bekamovice mu, koja nije mogla da (citiram!) slobodno šeta ulicama Sevilje, uči tamošnju kulturu i jezik, jer je njen Duško mega popularan i svi im prilaze na ulici (ovde ubaciti smeh)…

E zato ja obožavam Premier ligu! Tamo se brate vazda pika fudbal i ne troši energija na gluposti. Zna se ko šta radi u svakom klubu i to je to. A najveći mi je hit što uvek igraju kolo i za Novu godinu, tako da vam želim dobar provod za praznike i ugodna popodneva i večeri uz kvalitetan fudbal na TV-u. Cheers!

Povodom odluka disciplinske komisije koje su uzdrmale Srbiju, oglasilo se i Udruženje Ostalih Fudbalskih Klubova Srbije sa sedištem koje su novinari jedva uspeli da lociraju gde se nalazi, pošto je udaljeno 100 km od Beograda, UOFKS koje je izrazilo svoju zgranutost drakonskim kaznama za večite rivale i uputilo je svoj e-mail podrške Udruženju Topčiderskih Fudbalskih Klubova UTFK.

„Zgranuti smo odlukom komisije. Hoćemo i mi ovoliko velike kazne, jer je strašno da se dva ovakva kluba, koja jedva sastavljaju kraj sa krajem i čiji su navijači prosto „mice male“, prave „šećerlemice“ na tribinama i koji ni marava ne bi zgazili, budu ovako odrani sa kaznama. Plus jedan meč kazne za Crvenu zvezdu bez publike, to je skandal! To je ono što ubija naš fudbal i trebaju se zapitati ti organi, jer nimalo ne poštuju mobilizaciju navijača iz tog kluba. Ma ‘ajte molim vas, palo je nekoliko petardi, igrala se deca“, rekao je predstavnik udruženja na početku izlaganja i dodao je.

„Pružamo punu podršku UTFK, jer da nije njih fudbal ne bi ni postojao, pošto nas novinari ne mogu ni da nađu, pa samim tim ne bi imalo šta da se piše, te ne bi imalo strana o domaćem fudbalu u novinama, ali ni na internetu. Ako se ovako nastavi sa drakonskim kažnjavanjem ova dva kluba, teško da će uspeti to finasijski da izdrže, pa cenim da im preti gašenje. Ako FSS ovim velikim kažnjavanjem hoće da ubije fudbal, onda neka im bude, a mi upućujemo pismo podrške napaćenim večitim rivalima, ali ne našim rivalima, nego su sami sebi dovoljni, mi smo višak. Izvinjavamo se što uopšte i postojimo.“, rekao je u predsednik UOFKS.

„Na kraju da se zahvalim novinarima još jednom, na sjajnom istraživačkom novinarstvu, jer uspeli su da ipak nađu sedište našeg udruženja, mislili smo da neće uspeti kao i do sada“, zahvalan je predsednik.

Fudbalski klub Fiorentina odlučio je danas na sednici Upravnog odbora tima da postaje filijala Partizana, a protokol o saradnji potpisali su predsednici dva kluba danas u Firenci.

Partizan je poslednjih godina postao lider u regionu, a njegovi fudbaleru su na glasu, zato i ne čudi da u velikom i kvalitetnom igračkom kadru ne može svako da dobije šansu, a Fiorentina vapi za dobrim fudbalerima, koji nisu toliko dobri za našeg dugogodišnjeg šampiona. Zato i ne čudi što se taj deo kadra koji ne može da dobije šansu u Partizanu šalje na kaljenje u Firencu.

Solidna liga kao što je Serija A biće odlična odskočna daska za ove mlade fudbalere, pa ako tamo zablistaju, nema sumnje da se sledeće godine mogu na velika vrata vratiti u Partizan.

Gazda Fiorentine bio je zadovoljan postignutim dogovorom i izrazio je nadu da će Fiorentina isplivati ispred Teleoptika po važnosti filijala Partizana.

„Ovaj protokol je sjajna vest za nas, jer praktično bez lira, ustvari danas  bez evra, mi dobijamo sjajne mlade igrače. Tu je Ljajić, sada i Nastasić, ranije Gulan i solidni Jovetić. Evo sada smo zagrizli za Markovića i Šćepovića koji nemaju šansu u Partizanu pa će moći da se kale kod nas i eventualno zasluže crno-beli dres. Potrebni su nam takvi igrači, nama više nego Partizanu“, zadovoljan je gazda.

Protokol stupa na snagu odmah.

Teranje Džaje nekad, vraćanje Džaje sad

Navijači Crvene zvezde rešili su da ponovo u svoj klub vrate Dragana Džajića, koga su sporazumno oterali 2004. godine nakon katastrofalnih rezultata. Te godine je nakon dosta dana teranja uprave, parola „Džajiću odlazi“ i „Uprava napolje“, Dragan Džajić svojevoljno morao da da ostavku, a na njegovo mesto je došao Dragan Stojković Piksi koji je oteran na sličan način.

Ipak, danas se na tribini ponovo pojavio transparent u kome Delije pozivaju Džajića da se vrati, a što je potvrdio i portparol ove navijačke grupe Žika Štangla.

„Da, dobro ste informisani. Smatramo da je prošlo dovoljno vremena, da je ono što je bilo zaboravljeno, a da je pred nama ono što će biti, a da opet može da bude i ovako i onako, ali ipak su se stvorili uslovi da se Džajić vrati u Crvenu zvezdu“, rekao je Žika.

Kako saznajemo od krugova bliskih navijačkoj grupu Grobari, oni ne žele da izlaze iz trenda, pa će pokušati da u svoj klub vrate Zečevića, koji je u tandemu sa Bjekovićem činio čuda u upravi Partizana. To je na svom twitter nalogu potvrdio i jedan od ljudi sa tribine popularno zvani Zoki Prelet.

„Ne smemo dozvoliti da oni budu ispred nas, zato vraćamo Zeku, budite uvereni u  to. Već od narednog meča kreće kampanja „Zeko vrati se“.“

Šta će se dalje događati ostaje da se vidi, ali budite uz mene i pratite me na srpskom fudbalu.

Pozdrav, Gregor

Iz krajnosti u krajnost, od sjaja do očaja kreće se priča oko naše fudbalske reprezentacije. Slikanje, osmesi, tapkanje po ramenu, ljubljene, grljenje čelnika, političara i „šatro“ novinara kada su na vrhu, a kada se dođe do dna, onda kritike, pljuvanje, „jesam li vam rekao“ stručnjaka, novinara, čelnika.

Ali ono što boli, ono što je suština priče o reprezentaciji izgleda da je tu najnebitnije, a to je fudbal. Kao da se fudbal igra da bi se išlo na Evropsko prvenstvo radi promocije državei čelnika saveza, a ne radi toga da naša ekipa odmeri snage sa najboljima, pa šta uradi. Kao da ne idemo tamo zbog tih fudbalera koji se trude da ostvarešto bolji rezultat, ne bi li prihazali sebe, ali i grb koji nose na levoj strani dresa, kraj srca…

I kada krenu kritike, kada krene pad kredibiliteta pojedinih fudbalera, oni napuštaju tu istu ekipu. A to nije stvar patriotizma. To je stvar mentaliteta. Onog koje su im čelnici saveza, ta dugovladajuća vrhuška koja menja samo dlaku, ali ćud nikada, usadili u njihove glave. Da li Vidić sme da ruku koja ga hrani u ekipi Mančestera nipodaštava neborbenom igrom i odustajanjem, nekoncentracijom i dekoncentracijom, pravljenjem jedanaesteraca i promašivanjem istih? Ne sme, jer će ga „isfenirati“ u svlačionici sa svim pravom, jer taj čovek iza sebe ima sistem i rezultate.

A upravo takvog čoveka, selektora, nema u Srbiji. Jer nije autoritet tim zvezdicama koje su menadžeri i mediji podigli iznad svih, a naravno da su iznad onih mediokriteta koje postavljaju da ih vode. Jedini koji je mogao da ih zauzda bio je Radomir Antić, dok ih nije ugrozio time što je postao veća zvezda od zvezda, pružio se dalje od čelnika, a sujete su proradile i ispao je kuršlus sujeta.

Srbja je nepoželjna reprezentacija! Ode Vidić, Volkov neće da igra za nas već za Crnu Goru, stručnjaci svojevremeno procenjuju da nam nije potreban jedan Mirko Vučinić. Mnogi mladi su mnogo mladi za reprezentaciju, dovoljni su nam Pantelić i još jedan napadač, pa gol možemo samo da sanjamo. Gde je struka, gde ste stručnjaci da ukažete kako treba organizovati jedan sistem. Nema vas, jer ne vidite finasijsku korist u tome.

Entuzijazam drugovi. Toga odavno nema. Poslednje entuzijaste bile su tu tridesetih godina prošlog veka, a ima ih i u pojedinim selima, gde krpe neke svoje ekipe i biju svoje ratove bez ikakvog novca.

Entuzijazam nas jedino može podići gore,a sve dok nas vode ovi kojima je bitnije slikanje u „kući fudbala opranih para“ i onih koji igraju u reprezentaciji da bi im skočila cena i plata, rezultata će biti, ali u limburgu mesecu.

U savremenom dobu, u kome vest traje ne više od trenutka, koji opet traje poput minuta u Beogradu, događaji bili oni prijatni ili ne, bivaju brzo zaboravljeni. Međutim, čovek često ume da bude sentimentalan iz različitih razloga. U Srbiji i dalje postoji visok stepen sentimentalnosti za nekim prošlim, boljim vremenima, kada je i fudbal na ovim prostorima bio dovoljno dominantan da je bio strast čitavog naroda. Moj sentiment prema tom vremenu se vezuje za pričanja mog starog, u kojima su dominirale romantičarske priče o neverovatnim utakmicama koje je igrala Crvena zvezda kako na međunarodnoj, tako i na domaćoj fudbalskoj sceni. Tako sam godinama kao dečak gradio sopstveni identitet u vapaju za moćnom Zvezdom.

Gore pomenuta sentimentalnost i još jedan razlog odveli su me na Marakanu ponovo nakon sedam godina. Međutim, priča ista. Nisam mogao a da se ne setim sezone 1998/99. kada je Zvezda najpre eleminisala prosečnu francusku ekipu Meca u prvom kolu Kupa UEFA, a potom ispala nakon velike borbe, kako na terenu, tako i van njega, od Olimpika iz Liona kojeg je predvodio strašni Kaveglija. To je bila moja velika bol i još duža patnja, koju je umela da smiri samo nova ćaletova priča o moćnoj Zvezdi; o tome kako Dule Savić zabija gol Arsenalu na Hajberiju, kako Džaja lomi kičmu velikom Kajzer Francu, kako Pančev hladnokrvno šutira penal na stadionu Sv. Nikola… Tada sam napisao i pesmu (o) Zvezdi koja je počinjala stihovima:

„Nije mi baš jasan moj tata,

U kome imam još dobrog druga,

Njegova Zvezda je bila sva od zlata,

A sada je samo seta i tuga…“

Ako je ta ekipa crveno-belih bila seta i tuga, šta se može reći za ovu današnju, koja je od isto tako prosečne francuske ekipe Rena u dvomeču izgubila ukupnim rezultatom 6:1. Nemirne godine za nama, koje su sa sobom donela neka (s)mutna vremena ostavila su veliki trag i na naš najtrofejniji klub. Međutim, da tragedija bude veća i dalje se problem vezuje za problemom, od velike bede i siromaštva u narodu, do beznađa što se ne vidi kraj biološkom i teritorijalnom nestanku zemlje. Od nekadašnje moćne Zvezde u isto tako velikoj Jugoslaviji, koja je osvojila Kup evropskih šampiona i Interkontinentalni kup ostalo je samo dve zvezdice iznad grba kluba u nikada manjoj Srbiji.

Nakon četiri godine bez trofeja u drugoj polovini devedesetih godina, kada je naslov prvaka Srbije sticajem nekih čudnih okolnosti poneo i Arkanov Obilić, uz tri titule Partizana, 2000. godina je bila „revolucionarna“ i za srpski fudbal. Dok se na ulicama Beograda „budila“ demokratska svest građana, na terenu su fudbaleri Crvene zvezde, kao Feniks iz pepela, pod rukovodstvom Slavoljuba Muslina, uspeli da sustignu i prestignu Partizan koji je imao nekoliko kola pre kraja prvenstva šest bodova više i tako osvoje titulu. Kao da se istorija igra sa Srbijom, pa tako u jednoj teškoj godini koja lagano ostaje za nama, i kada Partizan već četiri sezone ubedljivo osvaja titule, spremaju se novi parlamentarni izbori. Opravdano se postavlja da li transparent koji je postavljen na istočnoj tribini Marakane „Zvezdaši na svoje pozicije. Rat za titulu počinje!“ ima smisla, obzirom na činjenicu da smo ušli u izbornu godinu, i da je taj rat unapred dobijen!? Za sve ovo vreme ređali su se Dinamo iz Kijeva, Bajer iz Leverkuzena, PSV iz Ajndhovena, Zenit iz Sankt Peterburga, Rozenborg, Lacio i ini… Mrak i tama. Toplica Spasojević, Den Tana (Dobrivoje Tanasijević), Vladan Lukić… Apoel za početak… Od ekipe koja je selektirana pre tri godine, a koja čini kostur današnjeg tima doživeli smo Slaviju iz Praga, Slovan iz Bratislave i ove godine Ren. U međuvremenu, kapitensku traku su nosili igrači kojima Zvezda nije u srcu, igrači kojima je novac ispred ljubavi prema klubu. Dres Zvezde danas nose isti takvi pederčići koji se prosto utrkuju ko je više „fensi“ ili ko ima skuplju frizuru.

Međutim, u čitavom ovom sunovratu nekadašnjeg evropskog i svetskog šampiona, nekome treba odati priznanje. Zvezdinim Delijama. Zvezdu u proseku od 2009. godine kada je selektirana ova ekipa, na evropskim utakmicama gleda prosečno 40000 ljudi. Na žalost takvih utakmica je premalo. Marakana je najposećeniji stadion u domaćem prvenstvu, a Zvezdu navijači prate u velikom broju i na gostovanjima. Iako su samo u poslednjoj deceniji prešli put od heroja u očima javnosti zbog dominantne uloge u rušenju režima Slobodana Miloševića do ozbiljne anomalije i jednog od gorućih problema srpskog društva počevši od učestalih sukoba među suprostavljenim navijačkim grupama, sukoba sa policijskim snagama, preko sada već čuvenog incidenta na severu Marakane između policajca u civilu Nebojše Trajkovića i Uroša Mišića do incidenata u Đenovi, oni u suštini imaju jedan plemenit cilj; da sačuvaju nekadešnjeg evropskog i svetskog šampiona od zaborava. Kada već ne mogu da spoznaju ljubav prema klubu kroz titule, trofeje, velike utakmice, kroz poistovećivanje sa idolom fudbalskim virtouzom, neka neki novi klinci zavole Zvezdu kroz neverovatno navijanje. Jer u vremenu u kome oni rastu u košarci više od decenije dominira Partizan, a već četiri godine i u fudbalu.

Ali ipak nema punijeg stadiona od prazne Marakane. Jer ona još uvek podrhtava od čuvenog Mihajlovićevog centaršuta i autogola Augentalera; još uvek se čuje galama sa utakmice koju je moćna Zvezda igrala protiv Karlcajsa iz Jene 1971. godine; i dalje bubnjeva zvuk odjekuje od pobeda nad Velikom četvorkom jugoslovenskog fudbala; iz dana u dan, iz noći u noć igra se utakmica protiv Liverpula iz 1973. godine. Ako se dobro načulje uši mogu se čuti i uzdasi tuge iz 1979. kada lopta prosto nije htela u gol Borusije iz Menhengladbaha u finalu Kupa UEFA, a neretko se proklinje i magla koja se nadvila nad Marakanom u utakmici protiv Milana.

Danas sa istim žarom kao kada je Pančev pogodio ’91. u Bariju zvezdini igrači proslavljaju gol u poslednjem minutu u Lučanima, kojim se Zvezda plasirala u ne znam da li šesnaestinu ili osminu finala nacionalnog Kupa. Neću takvu Zvezdu… Neću manekene… Neću igrače koji se lažno kunu u Zvezdu i ljube zvezdin grb kada svaki put (a to je jednom u pola godine) postignu gol. Momci, 2. oktobra na beogradske ulice, tamo vam je mesto, jer na terenu, na kome su zvezdino ime proslavili širom Evrope i sveta Džaja, Dule Savić, Zoran Filipović, Pižon, Olja Petrović, Šestić, Robi, Deja, Pančev, svakako nije.

DODATAK TEKSTU

Za sve klince koji danas imaju 13 godina i koji se naježe kada slušaju priče od svojih starijih o tome kako je Džaja lomio kičmu Kajzer Francu, kako je Dule Savić zab’o Arsenalu u sred Londona, kako je pala Ujpešt Doža 1970, kako su fudbaleri Karlcajsa pobegli nazad u tunel kada su čuli huk sa tribina Marakane, kako je eleminisan kraljevski klub posle penal ruleta…

Nije mi baš jasan moj tata,

U kome imam još dobrog druga,

Njegova Zvezda je bila sva od zlata,

A sada je samo seta i tuga!

Nikako da ubedi svoga sina

Kako su pred Zvezdom pala oba Berlina,

I kako je zvezdina imperija

Pregazila londonsku travu Hajberija…

Kada su krenuli nisu nigde stali,

Bili su pravi fudbalski Hanibali…

Razbila je zvezdina crvena stena

Pancirna vrata grada Minhena…

U divnoj luci u Bariju,

Navijači su pevali najlepšu zvezdinu ariju.

Igr’o se Moravac i druga srpska kola

Na stadionu Sveti Nikola.

Svetsku titulu na dar,

Lično im je četitao japanski car.

Ja se danas kao neka fudbalska bruka

Šetam od komšiluka do komšiluka,

Od Čukarice do Banjice

Od jedne do druge tramvajske stanice…

Od Makiša do Vračara,

Tuga ista, dušu para…

Još se malo sever i jug bore

Koliko tuga i jad da me ne obore.

Uhvatim novosadskom ili niškom prugom,

Samo malo da se rastanem sa tugom…

Izgubila se očeva fudbalska elita,

Kada se putovalo do Sarajeva, Zagreba, Splita.

Jesam za život još klinja,

Ali neću da budem fudbalska sirotinja.

Neću da slavim tri boda sa Liona,

Hoću u Beograd ponovo nemačkog šampiona,

Da Evropi s prkosom gledam u lice,

Da pred Zvezdom padaju njene prestonice.

Jesam za život još klinja,

Ali neću da budem fudbalska sirotinja.

Neka se iz žara prošlosti što večno tinja

Razvije ponovo zvezdin barjak do Tokia.

Četvrto je kolo i za sada je jako zanimljivo. Iako je letos mnogo igrača napustilo naše klubove trbuhom za kruhom, iako je kvalitet fudbalera dosta na oko lošiji, sezona je za sada jako zanimljiva, a delimično se i publika vratila na stadione.

Sjajan start Hajduka, razočaravajuć Pazaraca, dobar Slobode i Radničkog, ali sve mi se više čini da odavno nije bilo više šanse da večiti blizanci kiksnu negde i tako što više gube bodove u prvenstvenoj trci. Nisam za to da njima crkne krava da bi drugi profitirali, već sam za to da se ovi drugi svojim igrama podignu na viši nivo i sruše ih.

Čini se da Partizan i Zvezda u njihovo najgore vreme nisu imali gore timove, ali to ne umanjuje uspeh drugih, a nadam se da će mnogi iskoristiti ovu situaciju i pokazati da ništa nije večito, pa ni večiti.

Reći će neko da Barselona i Real osvajaju titule u Španiji i skoro niko drugi, pa nikom ništa. Ali timovi Partizana i Zvezde nisu Barselona i Real, nego skup igrača koji su ravni igračima iz ostalih klubova JSL, ako ne i gori. I zato svi imate šansu.

Okupite se, razigrajte, nadigrajte ih, a neka neko drugi osvoji titulu, bilo ko, za procvat srpskog fudbala. Bio bi red. Pa makar ispali i u pretkolu Lige šampiona. To je ništa veća bruka od ispadanja od Šamroka i nemogućstva da se odigra Evropa van sezone kupanja.